raskrikavanje
PROJEKAT PORTALA KRIK
  Rizični mediji
  Istraživanja
  Vesti
  Najnovije
  Analiza
Vučićević pravda intervju sa silovateljem poredeći Informer i BBC. Evo zašto to nema nikakvog smisla.
29.09.2022.    Marija Vučić    Foto: Raskrikavanje, inosmi.ru, CC
Informerov intervju sa višestrukim silovateljem Igorom Miloševićem doveo je do velikog protesta i osude javnosti. Da bi ga odbranio, urednik Informera Dragan J. Vučićević je kao argument izneo činjenicu da intervjue sa silovateljima imaju i druge medijske kuće, pa navodi primer BBC-ja tj. njihovog dokumentarca iz 2015. godine u kome govori i silovatelj iz Indije. Raskrikavanje je, tragom tog argumenta, izdvojilo nekoliko suštinskih razlika između ova dva intervjua koje jedan čine uspelim i opravdanim, a drugi loše izvedenim i potencijalno veoma štetnim. U analizi su nam pomogle novinarka nedeljnika Vreme i autorka Smernica za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama Jovana Gligorijević, i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Tamara Skrozza.
Intervju BBC-ja, na koji se urednik Informera Dragan J. Vučićević između ostalog poziva, objavljen je 2015. godine i zove se „Ćerka Indije“ (India’s Daughter). Traje sat vremena i u njemu između ostalih govori i silovatelj iz Indije, jedan od nekoliko njih koji su silovali i ubili devojku, koji su zbog toga bili osuđeni i u vreme intervjuisanja čekali na izvršenje smrtne kazne.

I ovaj dokumentarac je izazvao velike kontroverze u indijskoj javnosti, a vlast je zabranila emitovanje. Obrazloženje je bilo da je „neetičan“, da daje prostor silovatelju, izaziva strah i da vređa „skromnost“ žene koja je definisana tamošnjim zakonima. Dokumentarac je ipak našao svoj put do publike u Indiji zahvaljujući internetu, a BBC je čvrsto stajao pri stavu da, iako je kontroverzan, ovaj sadržaj ne odstupa od njihovih uredničkih smernica i doprinosi promeni načina razmišljanja u indijskom društvu.

Koje su neke od ključnih razlika između intervjua koji je BBC uradio, i intervjua sa Igorom Miloševićem koji je objavljen na sajtu Informera?

1. Intervju sa silovateljem u zatvoru nasuprot intervjuu sa osuđenikom na slobodi

Intervjui sa silovateljima ponekad zaista mogu biti opravdani, ali ne dok oni slobodno šetaju ulicama, smatra Jovana Gligorijević. Problem je, prema njenim rečima, što Milošević još uvek predstavlja opasnost po društvo, te intervju doprinosi stvaranju straha i panike.

„Upravo zato većina nasilnika koje gledamo u dokumentarcima sedi u zatvorima. Njihove žrtve, iako ih „trigeruje“ što se glas zločinca uopšte čuje, znaju da su bezbedne“, kaže ona.

Sa druge strane, silovatelj u dokumentarcu BBC-ja je u zatvoru i čeka na izvršenje smrtne kazne - više ne predstavlja pretnju.

Novinarka Tamara Skrozza ima nešto oštriji stav. Ona ne vidi interes u tome da se takvi intervjui uopšte objavljuju, bilo da je reč o osuđeniku iza rešetaka ili onom koji je na slobodi.

„Ja lično ne bih uopšte puštala takve razgovore, ni sa jednim ni sa drugim, zato što ne vidim javni interes u tome da oni nešto pričaju“, kaže ona. „Ne znam šta oni mogu da kažu, a da to bude u javnom interesu. Možda su interesantni za psihijatre, forenzičare, psihologe, sociologe, ali ne i za širu javnost“.

Drugačija urednička odluka, prema njenim rečima, ne mora da bude nužno pogrešna, ali mora da bude pažljivo doneta u skladu sa pitanjem: da li ovde preteže javni interes.

2. Davanje konteksta nasuprot odsustvu konteksta

Pitanje kontekstualizacije ovakvog intervjua, odnosno prikazivanja „šire slike“ i eventualnih sistemskih problema, ujedno je i pitanje od koga u velikoj meri zavisi da li postoji javni interes za njegovo objavljivanje.

Na primer, dokumentarac BBC-ja počinje kratkim opisom onoga što se dogodilo te noći kada je devojka silovana, ali se odmah prelazi na kontekst - koliko su silovanja veliki problem u indijskom društvu i zašto. Osim silovatelja koji u jednočasovnom dokumentarcu dobija svega nekoliko minuta, u priču su uključeni mnogi drugi: roditelji i prijatelji žrtve, advokati, profesori društvenih nauka, psihijatri, tužioci, policija, lekari i aktivisti.

Priča zadire mnogo dublje od samog događaja ili pojedinačne psihologije silovatelja - istražuju se uzroci patologije u samom društvu koje je vrlo patrijarhalno i ženu posmatra kao biće nižeg reda. Žene su, kako saznajemo, žrtve porodičnog nasilja svake vrste, njihov život se posmatra kao manje važan, a dečaci u Indiji se od malih nogu vaspitavaju tako da sebe vide kao vrednije od devojčica.

To se potkrepljuje izjavama i samog silovatelja koji u dokumentarcu izgovara stvari poput - „žena je kriva ako je silujem i ubijem jer ona ne sme da se opire“, „žena nema šta da traži sama na ulici“. Takve stavove imaju i intervjuisani advokati, muškarci, branioci silovatelja, ali se njima radikalno i argumentovano suprotstavljaju drugi sagovornici u filmu ukazujući na to kakva društvena klima pospešuje ovaj problem na koji sistem gotovo nikako ne reaguje.
    

„Silovatelj ne može i ne sme da bude jedini sagovornik, uvek mora da se čuje pre svega reč eksperata“
, smatra Jovana Gligorijević. „Ako i uzimamo izjavu od nasilnika, nju treba iskoristiti tek toliko da ilustruje ono o čemu eksperti pričaju, da potvrdi kako stručnjaci ne teoretišu, nego odlično poznaju fenomen i ono što se događa u praksi“.

Bez kontekstualizacije priča postaje rijaliti i porno-sadržaj, bizaran i neukusan, kaže Tamara Skrozza.

„Samo sa kontekstom priča može biti od javnog interesa, dakle kada se bavi nekakvim fenomenom, opasnošću, edukuje, informiše, upozorava“, objašnjava ona. U ovom slučaju, iako Vučićević tvrdi drugačije, javnost nije upozorena već je, prema njenim rečima, „zastrašena“.

Čak ni pokušaj traženja uzroka u njegovoj ličnoj psihologiji (nasilje u detinjstvu, odnos s majkom), nije urodio plodom jer nikakvu informaciju ili uvid o tome intervju nije doneo gledaocima. Jovana Gligorijević smatra da je to zato što su novinari Informera to izveli „laički, neiskusno i prostački pojednostavljeno“.

„Tačno je da ima mnogo dokumentaraca u kojima se ponire u ličnu istoriju zločinaca i traži se uzrok, ali ne tako što samo on sedne preko puta neobučenih i nepripremljenih novinara i priča svoju priču. Takvi dokumentarci se pripremaju mesecima i godinama i novinari prolaze ozbiljne konsultacije sa psihijatrima i kriminolozima. A ovo je bilo vijanje silovatelja po gradu i ćaskanje u birtiji“, kaže Gligorijević.

Skrozza smatra da je ovaj pokušaj Informera sam po sebi bio besmislen jer istraživanje psiholoških uzroka pojedinačnog silovatelja, prema njenim rečima, nije posao novinara.

„Novinar nije psihijatar, psiholog ili hipnotizer niti je posao novinara da traži uzroke silovanja u prošlosti silovatelja. To rade stručnjaci. Onda daj da zatvorimo bolnice i neka svi govore u medijima“, kaže ona.

3. Učinak: Kritika društva i javni interes nasuprot retraumatizaciji i strahu

Na priču o kontekstu kakav nudi BBC ali ne i Informer, nadovezuje se i učinak - da li će intervju sa silovateljem opravdati javni interes ili će samo proizvesti strah i retraumatizaciju žrtava.

Iako Dragan J. Vučićević tvrdi da je u interesu javnosti da vidimo kako silovatelj razmišlja, ni Jovana Gligorijević ni Tamara Skrozza se ne slažu.

„Načini razmišljanja silovatelja su banalni: vođeni nagonima i nadmoći koju imaju nad žrtvom. Nemamo mi šta da učimo od silovatelja niti treba da učimo kako mu funkcioniše mozak. On iznosi nekakvu svoju stranu na koju više nema pravo jer je osuđen“, smatra Gligorijević, a Skrozza ističe da „znamo kako nasilnik razmišlja i bez njegove izjave“.

Vučićević kao argument u korist javnom interesu, kako ga on razume, ističe i to što sada svi znaju kako Milošević izgleda.

„Mi smo znali kako on izgleda i pre intervjua (...) Više me zanima da mediji usmere edukativnu ulogu na muškarce i objašnjavaju njima da ne siluju i ne tuku, nego da uče žene kako da se ponašaju tokom silovanja da bi ostale žive. Jer nas tako uče da se plašimo, a ja, kao i sve žene, hoću da se krećem bez straha“, ističe Gligorijević i dodaje da nam „ne treba veći nivo opreza, treba nam bezbedan dom, bezbedan radni prostor i bezbedne ulice“.

Intervju sa silovateljem na slobodi je uznemirio javnost u Srbiji, budući da je on tokom razgovora - iako je više puta napomenuo da više sigurno neće silovati - praktično instruisao žene kako da se ponašaju ako ih napadne da ih ne bi još i ubio.

U uredničkim smernicama britanskog javnog servisa, sa kojim Vučićević poredi Informer, postoji upravo i deo o strahu, u kome piše sledeće:

„Moramo da razmotrimo uticaj koje naše izveštavanje o zločinu može imati na našu publiku. Moramo da vodimo računa da ne doprinosimo strahu ljudi da će postati žrtve ukoliko je to, statistički, malo verovatno“, navodi se u ovom dokumentu.

4. Senzacionalizam nasuprot profesionalizmu

U Smernicama za izveštavanje o nasilju nad ženama stoji da medijski izveštaj ne bi smeo da sadrži detalje čina nasilja.

„Potrebno je izbegavati narativno iznošenje konkretnih grafičkih prikaza scena nasilja sa detaljima, s jedne strane jer unižavaju dostojanstvo preživele/ žrtve i javnost stavljaju u poziciju voajera, a sa druge jer daju ideje za nasilnička ponašanja drugim nasilnicima“, piše u Smernicama.

Dokumentarac BBC-ja daje u nekoliko brutalnih detalja opis samog ubistva devojke koje je usledilo nakon silovanja, uglavnom na osnovu medicinske dokumentacije. Sam silovatelj je u dokumentarcu suočen sa tim medicinskim izveštajem koji mu novinar čita, ali njegovo lice ne pokazuje nikakvo kajanje. To je čovek, podsetimo, koji je u to vreme bio u zatvoru i nad kojim je izvršena smrtna kazna 2020. godine.

Sa druge strane, Milošević, koji je pušten iz zatvora, dobija prostor da se pravda i naširoko priča svoju priču u kojoj detaljno opisuje kako je silovao, šta ga uzbuđuje i kako se oseća u tim situacijama.

Pustiti silovatelja da priča sat vremena, bez otklona i filtera, kaže Jovana Gligorijević, „šamar je svakoj njegovoj žrtvi i svakoj ženi koja je preživela silovanje“. Iz razloga zaštite žrtava i njihovog dostojanstva, smatra ona, od krucijalne je važnosti koje delove izjava silovatelja novinar koristi.

„Samo suve opise, eventualno izvinjenje žrtvama ili kajanje. Nikakvo pravdanje ili tvrdnje da je nevino optužen. Naravno, uvek ima izuzetaka, ako želimo da prikažemo odsustvo kajanja, ali za to jako retko postoji opravdanje i takvih sadržaja ima malo“, kaže ona.

Tamara Skrozza kaže da bi ona izbegavala bilo kakve detalje o tome kako je krivično delo izvršeno, jer su novinari sa njima uvek „u sivoj zoni“ medijske etike. Detalji o samom činu silovanja ili ubistva, smatra novinarka, mogu da budu opravdani samo u vrlo retkim situacijama, kada ukazuju na nešto važno i informativno. Ovde to nije slučaj.

„Šta je javnost dobila iz jednog jedinog opisa silovanja i ubistva u medijima? Da li se smanjio broj ubistava i silovanja? Tako nešto ni na koji način nije uticalo na poboljšanje situacije“, kaže ona.

Ovim intervjuom, kako je na to upozorila Koalicija za slobodu medija, Informer je, osim Kodeksa, prekršio i Zakon o javnom informisanju, i to član koji propisuje da se „prikazom ili opisom scene nasilja u mediju ili medijskom sadržaju ne sme povrediti dostojanstvo žrtve nasilja“.

Šta bi novinari i urednici trebalo da se pitaju pre objavljivanja ovakvih stvari?

Budući da se radi o osetljivoj etičkoj dilemi, Skrozza savetuje novinarima i urednicima da uvek polaze od sebe i da se pitaju - kako bih se ja osećao ili osećala da sam žrtva silovanja i da gledam ovaj intervju? Ili - da je moj brat osuđen za silovanje? Osim zaštite žrtava, novinarima ovo može poslužiti da izbegnu zloupotrebu upitnog psihičkog i emotivnog stanja samog počinioca što je, prema njenom utisku, ovde upravo slučaj.

„Polaženje od sebe je dobar vodič za etičnost“, kaže ona.

Uvek treba dobro razmisliti i izvagati da li postoji jako opravdanje da se i napasnik uključi u priču kao sagovornik, smatra Jovana Gligorijević, te da nikada do kraja ne možemo biti sigurni da smo etički postupili.

Sagovornice se slažu da ono što novinari i urednici u toj dilemi moraju uvek da imaju na umu kada odlučuju o tome hoće li objaviti ovakav sadržaj, jeste upravo više puta pomenuti javni interes, odnosno pitanje: kolika je društvena korist od ovog sadržaja, a kolika je potencijalna šteta.

U slučaju Informera, međutim, takvo etičko vaganje je izostalo.

„Ovo je klikbejt. Pravljenje atrakcije od nečega što je u stvari jezivo“, zaključuje Tamara Skrozza.
  Manipulisanje činjenicama
Informer u EU bazi medija koji šire propagandu Kremlja, tvrde da su „satanizovani”
Tabloid Informer, osim po širenju prorežimske propagande, poznat je i kao veoma naklonjen Rusiji i...
  Istraživanje
Analiza 4.000 tekstova domaćih medija o ratu u Ukrajini: Dominacija proruskog narativa
Raskrikavanje je analiziralo više od 4.000 tekstova o ratu u Ukrajini koji su od početka februara ...
  Analiza
Na naslovnim stranama šest tabloida blizu 1000 manipulativnih vesti
Šest dnevnih listova - Informer, Srpski telegraf, Kurir, Alo, Večernje novosti i Objektiv su u 202...
Informer
BBC
Silovanje
Kodeks novinara Srbije
Jovana Gligorijević
Tamara Skrozza
O nama
raskrikavanje@krik.rs
011 244 19 66
Raskrikavanje na društvenim mrežama: